Nedavno sam, istražujući o ovoj živopisnoj temi naišla na izreku jednog mudrog čoveka, Frenklina Ruzvelta koja glasi: „Glad gleda na vrata radna čoveka, ali ne usuđuje se da uđe unutra.“ To me je posebno zaintrigiralo i mnogo sam razmišljala o ovoj rečenici.
Živimo u društvu koje sve više proklamuje neke vrednosti za koje ne smatram da bismo trebali da ih ostavimo mladima u nasledstvo. Nameću nam se društvene mreže i nove profesije u kojima takozvani „influenseri“ stvaraju novu realnost u kojoj se zarađuje od slikanja sopstvenih selfija, ili reklamiranja nekih proizvoda od strane tih ličnosti. Ali to je sve naravno „iz ljubavi“ i „nije teško“. Kako smo od borbe za to da ljudi uopšte imaju prava na rad, na zaradu, na godišnje odmore stigli dotle da danas u ovoj novoj realnosti nismo sigurni šta tačno spada u naša osnovna prava i slobode? Počnimo od početka. Pravo na rad je tekovina radničke klase zahvaljujući kojoj je ono podignuto na rang ustavnog prava svakog čoveka. Neki autori smatraju da je ovo pravo ustvari urođeno pravo čoveka, da mu je ono prirodom dato. Čak i u praistoriji da bi opstao čovek je svojim radom sebi obezbeđivao osnovne materijalne i duhovne uslove za život. U skladu sa tim dolazimo i do toga da ovo pravo sadrži različite slobode, od kojih nama najvažnija jeste upravo lična sloboda. Lična sloboda jeste sloboda bez koje mi ljudi ne bismo bili ljudi. Ali je isto tako to jedna od sloboda o kojima se može diskutovati do beskraja. Univerzalna deklaracija nam garantuje: „Svi su ljudi rođeni slobodni, s jednakim dostojanstvom i pravima“. Ali, da li je to zaista tako? Bar danas prisustvujemo raznim demonstracijama širom sveta gde se ljudi pozivaju upravo na kršenje ovih osnovnih sloboda. Da li smo zaista slobodni koliko mislimo da jesmo? Pravo na rad u svakom slučaju predstavlja jedno od uslova za ličnu slobodu. Ono nam daje mogućnost na finansijsku nezavisnost, koja je, opet, preduslov za slobodu. Jer, posmatrano laički, tek tada smo zaista slobodni, zar ne? Tada možemo da napravimo izbor, svoj izbor. Sve je povezano. U davna vremena, pre uvođenja osmočasnovnog radnog vremena, zbog čega je 1. maj i proglašen praznikom rada, radilo se po 10,12 sati i ljudi su se izrabljivali za velike privrednike. Da li možete da zamislite uopšte čoveka koji posle 12 sati rada dođe kući u kojoj ga čekaju deca koju nije video ceo dan, i računi koji premašuju njegova primanja. Danas, nama, mladim generacijama to je nezamislivo. Ali ta hrabrost koju su pokazali ljudi koji su odlučili da se bore protiv takvog sistema je inspirišuća. Zaista jeste. Ustati protiv velikih golijata i tražiti svoje urođeno pravo jeste nešto na čemu treba da se zahvalimo i slavimo. Mislim da nismo dovoljno svesni toga. Izborivši se za manji broj radnih sati priuštili su sebi vreme sa svojom decom, jačanje porodice, a naposletku i društva. Priuštili su sebi slobodu. Koliko bi današnje profesije bile spremne za ovakve promene? Koliko bi se zaista ljudi pobunili za bolje uslove života i za pre svega pravo na ličnu slobodu? Želim da verujem da bismo bili isto toliko hrabri kao ovi ljudi još u 18.-tom veku. Želim da verujem u to da je došlo takvo vreme da ne moramo da se borimo za naša osnovna prava i slobode. Ili ipak moramo?!
Kriterijumi po kojima su baš ovi eseji najbolji
Pisanje, kao način izražavanja svojih misli, emocija, stavova i ubeđenja jeste dar koji ne poseduje svako. Preneti svoje misli na papir zahteva iskrenost, prvo prema sebi. Ukoliko se napisano podeli sa drugim ljudima, onda to znači da, pored iskrenosti, posedujemo i veliku hrabrost. Dakle, radovi koje ste pročitali su ove godine bili najiskreniji, najhrabriji i najbolji.
Članovi žirija
prof. dr Sanja Škorić, predsednik žirija, Dragan Marković, književnik i Uroš Kerac, advokat.
